VATAN

"Her Şey Vatan Için"

01.07.2008.

Priče iz opkoljenog Sarajeva 12.

Deset koraka do smrti

 
Juče ujutru u 9:55 doznao sam da užas, očaj i bol nemaju dna. Oni su beskrajni. Sve je najavila udaljena eksplozija. Ulica Vase Miskina je bila puna ljudi koji su izašli da pazare, da kupe hljeb, odu na pijacu, uzmu novine. Dan lijep i pored rata i blokade; i pored pucnjave sa Trebevića. Neka užurbanost, čak i dašak optimizma. Zar nisu jutros govorili o nekom ruskom primirju koje je počelo jutros u 6 sati?!

 
          Tutanj jači od groma! Eksplozija u ušima, u očima slika koju mozak ne može da primi, u prsima nestaje vazduha. Tek nakon desetak časaka – krik, toliko glasan da nadjačava detonaciju granate koja je udarila posred reda u kome su ljudi, žene i djeca sa novcem u ruci i pripremljenim cekerima čekali hljeb.Tu, pored, drugi su obradovani čekali da kupe sladoled, koji se prodavao sa kamiona Mljekare. Vidim ... i kao da to ne vidim ja, nego neko drugi. Dim i eksplozija ljudskog tijela kako se kovitlaju u crnom čađavom oblaku. Onda krajičkom oka nesvjesno svraćam pažnju na čovjeka starog oko 50 godina, koji je prelazio ulicu, prilazio mi i držao pedeseticu u ruci. Želio je da kupi „Oslobođenje“, u pola koraka je stao i naprosto se utopio u tvrdi asfalt. Prsa su mu se pretvorila u krvavu masu. Htio sam da mu priđem i u tom času, počeli su da trče ljudi koji su tu, deset koraka dalje prodavali sladoled. Usta im skamenjena u kriku kojeg nema. Bijeli mantil – crveni. Krv svugdje. I to je najšokantnije: jednog časa nema krvi, narednog je sve crveno od nje, pločnici, stabla mladog drveća, zidovi, ... Mozak ne može da primi sve te grozne činjenice i čovjek se samo pita: „Odakle toliko krvi?“

 
          Jedan prodavač sladoleda tetura. Priskaču mu da ga pridrže. On viče da mu nije ništa i na licu mu osmijeh nalik na grč. Leđa su mu izrešetana od gelera. Kao u svakoj velikoj nesreći, pojave se pravi ljudi. Kao da su iznikli iz zemlje, oni su takođe sve to preživjeli i srećom ostali nepovrijeđeni. Trče, nose ranjene, unose ih u automobile. A ranjeni i poginuli, u najljepšoj sarajevskoj ulici, razbacani i u stravičnom neredu.

          Oni najteži, polagano, čak nekako krotko u tom stravičnom susretu sa smrću, pokušavaju da pužu ili ... kako je činio mladić u plavoj majici, majici koja je nekada bila plava, a sada krvava – polagano digne glavu zgrčena lica i nešto kaže. Ne čuje se ništa, vidi se jedino da miče usnama. Jedna mlada žena rida i ipak smirenim glasom kaže: „Mili moj, mili, evo pomoći ...“ Ona jeca, drugi urlaju od bijesa i muke od koje se duša prži i poigrava kao na žeravici. Pomažem i hvatam sebe kako se kod svakoga zagledam u lice, tražim poznate i kada ih pronađem, počinjem da se tresem. Zaključujem da ih skoro sve znam. Svi oni, ama baš svi, samo minut, dva, pet minuta ranije su prošli kraj mene i kupovali novine. Sa svima sam se pozdravljao uz ono obavezno: „Doviđenja i sretno!

 
          Strašno. Ti ljudi su se pozdravili sa mnom, a deset koraka dalje, zakoračili su direktno u smrt. Njih više nema. A bilo je primirje i sve ovo se dogodilo na kraju četvrtog sata toga primirja. Da ne bude zabune: to su bili ljudi, žene i djeca koji su kupovali hljeb i sladoled. Među njima nije bilo vojnika. I kako da Najljepša ulica u Sarajevu bude vojnički cilj?

 
          A bila je!

 

VATAN